Pi­še: Dra­gan Kra­po­vić


Ono što u po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­dje­lja do­bi­ja ne­za­slu­že­no ma­lu pa­žnju me­di­ja i ukup­ne jav­no­sti u Cr­noj Go­ri je Plan po­seb­ne na­mje­ne za obal­no pod­ruč­je u Cr­noj Go­ri. Ne­za­slu­že­no, ka­žem, jer je ri­ječ o si­gur­no naj­zna­čaj­ni­jem Plan­skom do­ku­men­tu u dr­ža­vi - nefor­mal­no, ali sva­ka­ko su­štin­ski. Ta­kav je, na­ža­lost, po­li­tič­ki mo­me­nat u dr­ža­vi. Pre­go­va­ra se o osno­vu de­mo­kra­ti­je, te­me­lju sva­kog de­mo­krat­skog dru­štva - slo­bod­nim iz­bo­ri­ma. Do­du­še, ne­ko pre­go­va­ra, a ne­ko ne. Upo­re­do sa tim pre­go­vo­ri­ma, Vla­da Cr­ne Go­re pred­la­že za­ko­ne po­put Za­ko­na o pla­ni­ra­nju pro­sto­ra i iz­grad­nji obje­ka­ta, Za­ko­na o Mor­skom do­bru i Plan po­seb­ne na­mje­ne za obal­no pod­ruč­je. U Pred­lo­gu za­ko­na o pla­ni­ra­nju pro­sto­ra se pred­vi­đa da Pro­stor­ni plan do­no­si Par­la­ment Cr­ne Go­re, Pro­stor­ne pla­no­ve op­šti­na Skup­šti­na op­šti­ne, a Plan po­seb­ne na­mje­ne, po­put ovo­ga, Vla­da Cr­ne Go­re! Plan je za­kon. Iz­vr­šna vlast da do­no­si za­kon?! Pa­met­nom do­sta, na­mje­ra je ja­sna.
Teh­nič­ka vla­da, ko­ja je pro­iz­vod ko­rup­ci­je, po­la go­di­ne do iz­bo­ra pred­la­že stra­te­ške za­ko­ne i smjer­ni­ce raz­vo­ja za sle­de­ćih pet­na­e­stak go­di­na. Pred­la­že ih na usva­ja­nje par­la­men­tu ko­ji je okr­njen, ko­ji je uka­ljan po­li­tič­kom ko­rup­ci­jom, u ko­jem se ne zna ko je ve­ći­na a ko ma­nji­na, par­la­men­tu ko­ji je već usvo­jio Mi­lo­čer. Sa­mo po se­bi do­vo­ljan raz­log da se to osta­vi za ne­ka bo­lja vre­me­na, pri­je sve­ga za no­vu vla­du, no­vog mi­ni­stra, no­vi par­la­ment, na­daj­mo se sa le­gi­ti­mi­te­tom i kre­di­bi­li­te­tom. Ipak ne, to se sra­ču­na­to i na­mjer­no ra­di sa­da, jer su ve­li­ke šan­se da to ne us­pi­ju da „opo­sle“ sju­tra, po­slije iz­bo­ra, na­rav­no ako bu­du slo­bod­ni iz­bo­ri. Na­mjer­no sa­da, ka­da još kao dru­štvo, na­ža­lost, ni­smo do­volj­no eman­ci­po­va­ni i ne­ma­mo ade­kva­tan ni­vo svi­je­sti i sa­vje­sti da pla­ni­ra­mo za bu­duć­nost, za odr­ži­vost, za na­šu dje­cu. Sad će svi da sko­če i ka­žu da to ni­je ta­ko, vi ne vo­li­te Cr­nu Go­ru, mi smo do­sti­gli ni­vo ka­da mo­že­mo da sa­mi da pla­ni­ra­mo, sa­mi da pre­go­va­ra­mo, sa­mi da na­la­zi­mo rje­še­nja. Ne­ki će to re­ći za­to što je istin­ski vo­le, pa za­sli­je­plje­ni tom lju­ba­vlju ne vi­de svo­je - na­še pra­vo li­ce i su­bjek­tiv­ni su. Dru­gi će to, opet, re­ći za­to što vo­le sa­mi se­be pri­je sve­ga, i svo­je dže­po­ve i za­sli­je­plje­ni su tom vr­stom „cr­no­gor­ske lju­ba­vi“.
Ima­mo jav­ne ras­pra­ve, po­put one ko­ju smo ima­li u Bu­dvi pri­je ne­ko­li­ko da­na, na ko­je su oba­ve­za­ni za­ko­nom, jer da ni­je ta­ko ne bi ih ni bi­lo.
I tu nam ka­žu - sa­da mo­ra­te ovo, tre­ba da do­đe­te do ne­kih 42.500 hi­lja­de smje­štaj­nih je­di­ni­ca u tu­ri­zmu, ne­kih 125.000 le­ža­ja. I to vam ka­že ne­ko ko do­la­zi iz su­sjed­ne dr­ža­ve, ina­če di­rekt­nog kon­ku­ren­ta u tu­ri­zmu, iz Evrop­ske uni­je, iako pod­vla­či da je sa­mo for­mal­no u EU, a da je u bi­ti mno­go bli­ži na­ma ne­go nji­ma, što je sva­ka­ko isti­na. Ka­že - po­žu­ri­te sa­da, jer ka­ko se bu­de­te pri­bli­ža­va­li EU to će bi­ti sve te­že. A ja baš vo­lim Cr­nu Go­ru, i to to­li­ko da že­lim da to ra­di­mo pri­je ta­da ne­go sa­da, za­to što će­mo ta­da - za go­di­nu, dvi­je ili pet - ima­ti mno­go vi­še me­ha­ni­za­ma za­šti­te i pro­sto­ra i osnov­nih ljud­skih pra­va.
Ta­ko­đe, isti­na je da 50 % ukup­nih pla­nom pred­vi­đe­nih tu­ri­stič­kih ka­pa­ci­te­ta ot­pa­da na ta­ko­zva­no tu­ri­stič­ko sta­no­va­nje, a u pre­vo­du na cr­no­gor­ski to zna­či sta­no­vi za tr­ži­šte. I da je 30 %, a ne 50 %, mno­go je, ka­ta­stro­fa je. Isti­na je i da kom­ple­tan za­mi­šlje­ni kon­cept mix-use ri­zor­ta, na ključ­nim lo­ka­ci­ja­ma po­put Ve­li­ke pla­že, So­la­ne, Kra­lji­či­ne pla­že, Bu­lja­ri­ce, Ško­lja, Mr­če­vog po­lja, Por­to Mon­te­ne­gra, Kum­bo­ra, neo­dr­živ, ne­re­a­lan i ne­pri­kla­dan za jed­nu ma­lu me­di­te­ran­sku oba­lu, po­put cr­no­gor­ske. Pa nam on­da ka­žu da pla­ne­ri ima­ju oba­ve­zu da bu­du re­al­ni, ali ka­da uzmu u ob­zir ovo sve što sam na­veo, ogra­de se ti­me da mo­ra­ju bi­ti i op­ti­mi­stič­ni.
Da ne bi bi­lo da sa­mo op­tu­žu­jem njih, ima­mo i mi gra­đa­ni svo­je kri­vi­ce, na­rav­no mno­go ma­nje ne­go oni, ali ima­mo. Dup­ke pu­na sa­la am­fi­te­a­tra u Bu­dvi, ni­kad u isto­ri­ji jav­nih ras­pra­va u Bu­dvi ni­je bi­lo to­li­ko in­te­re­so­va­nje. Ve­ći­na pri­mjed­bi, one ko­je u mi­ni­star­stvu naj­vi­še vo­le, po­je­di­nač­ne pri­mjed­be, po pri­ni­ci­pu sva­ko za svo­ju par­ce­lu i za svoj in­te­res. Ono što gra­đa­ni mo­ra­ju da shva­te je da će im mo­žda ta­kav pri­stup do­ni­je­ti za­do­vo­lje­nje nji­ho­vih lič­nih in­te­re­sa, ali nji­ho­va imo­vi­na, par­ce­le ni­su za­seb­na ostr­va već dio ci­je­li­ne, i da to što će ne­što „za­vr­ši­ti“, ucr­ta­ti, to će im do­ni­je­ti ni­šta u su­šti­ni, jer ka­kva vaj­da od ucr­ta­va­nja ako ne va­lja kom­ple­tan kon­cept, ako ne va­lja či­ta­va de­sti­na­ci­ja. Ta­ko­đe, sram­no je da na ras­pra­vi ne­ma ta­ko­zva­nog u Bu­dvi, pred­sjed­ni­ka Op­šti­ne, pred­sjed­ni­ka Skup­šti­ne Op­šti­ne, pot­pred­sjed­ni­ce Op­šti­ne, da su tu iz Agen­ci­je za pla­ni­ra­nje, na­čel­ni­ca ur­ba­ni­zma, broj­ni od­bor­ni­ci ve­ći­ne, vla­sni­ci ho­te­la, eks­per­ti, tu­ri­stič­ki rad­ni­ci, pred­stav­ni­ci ra­znih po­li­tič­kih par­ti­ja, ko­je se raz­me­ću lju­ba­vlju pre­ma Bu­dvi i Cr­noj Go­ri - ni­ko ni jed­nu je­di­nu ri­ječ, ni­ko. Čast na­rav­no iz­u­ze­ci­ma, ri­jet­kim.
To što oni pred­la­žu, u jed­nom ogrom­nom, do sa­da ne­vi­đe­nom za­hva­tu Pla­na, ima­te svu­gdje u svi­je­tu. Ma­ri­ne, golf te­re­ni, ogrom­ni ho­tel­ski ri­zor­ti, naft­ne i gas bu­šo­ti­ne, ener­get­ski objek­ti. Ono če­ga ne­ma mno­go po svi­je­tu je pri­ro­da, ne­spu­ta­na, ne­u­ka­lja­na. Ono če­ga ne­ma je ma­la eko­lo­ška dr­ža­va u sr­cu Evro­pe, la­ko do­stup­na ako una­pri­je­di­mo sa­o­bra­ćaj, gdje se pro­stor i pri­ro­da, uz lju­de naj­va­žni­ji re­surs ko­ji ima­mo ne tro­ši kao da ne­ma sju­tra, već se za sju­tra pla­ni­ra. Ono što ne­ma je dr­ža­va u ko­joj je sve usmje­re­no da bu­de odr­ži­vo, da ob­na­vlja i una­pre­đu­je, da do­da­je vri­jed­nost, a ne da tro­ši. Dr­ža­va u ko­joj se pla­ni­ra na­ta­li­tet, pla­ni­ra se pro­stor, pla­ni­ra se i ula­že sve u obra­zo­va­nje, u zdrav­stvo, u te­me­lje sva­kog ozbilj­nog, re­spek­ta vri­jed­nog dru­štva, u zdra­vo i obra­zo­va­no po­tom­stvo ko­je će si­gur­no ima­ti bo­lje ide­je ne­go mi da­nas, a po­go­to­vo bo­lje ne­go oni, pri­mi­tiv­ci, sko­ro­je­vi­ći. Ako ne po­tro­ši­mo sve da­nas, oni će sju­tra ima­ti od če­ga i zbog če­ga da ži­ve i ra­de.
Na kra­ju, ovo je ta­ko­đe moj apel svi­ma u Bu­dvi, u Cr­noj Go­ri, apel Ul­ci­nju ko­ji se ja­sno već od­re­dio, Ba­ru, Ko­to­ru, Tiv­tu, Her­ceg No­vom, apel eks­per­ti­ma (ne kom­for­mi­sti­ma), in­ve­sti­to­ri­ma, NVO sek­to­ru, pro­fe­so­ri­ma, gru­pi KA­NA, ar­hi­tek­ti­ma, in­že­nje­ri­ma, dok­to­ri­ma, pi­sci­ma, no­vi­na­ri­ma, po­li­ti­ča­ri­ma, pre­go­va­ra­či­ma po­go­to­vo, da ima­ju ovo na umu kad pre­go­va­ra­ju, apel svi­ma za stva­ra­nje je­din­stve­nog fron­ta, svim gra­đa­ni­ma ko­ji­ma je sta­lo do Cr­ne Go­re i bu­duć­no­sti, do na­še dje­ce: NE DAJ­TE, SAD NE DAJ­TE. Po­slije, ako im ovo pro­đe, ako po­sta­nu vla­sni­ci pri­mor­ja, vla­sni­ci Cr­ne Go­re, ta­da će već bi­ti ka­sno i ne­će bi­ti bit­no ni pla­ni­ra­nje, ni slo­bod­ni iz­bo­ri, ni bi­lo šta dru­go.